Ispričane slike
Sećanje na trotinet (15)
U cik leta, 1951. godine… ne sećam se pojedinosti, događaj mi je urezan u sećanje kao bajka koju mi je pričala baba Ivana. Imao sam četiri godine, a moj ujak Duja, upravnik pošte u Boleču, obećao mi je trotinet za rođendan. Ujakov dolazak je meni uvek bio svečan: lepo očešljan, duboko izbrijan, sa nekim posebnim sjajem u očima. Moj rođendan je 23. jula, ali trotinet je trebalo da stigne kasnije, kada deda obere i proda grožđe.
Sredinom septembra, naše grožđe odneli su na tzv. luku, gde je pristao brod iz Smedereva, od firme koja otkupljuje grožđe. Trenutak je kao iz sna: očekujem trotinet. Čim se domogao zarade, deda, sklon čašici, zaseo je u seosku kafanu i počastio personal, goste, pa čak i prolaznike. Predosetivši kako će se stvar razviti, baba Ivana je poslala ujaka da izbavi dedu – i tako je spašena jedva polovina zarade od prodaje grožđa. Ali ko bi se sad setio mene i obećanja… i moj trotinet je tako nestao u magli zaborava.
Baba nije znala ništa o mojim snovima ali kladim se da sam te noći sanjao kako vozim trotinet kroz zelenozlatna polja, zvezde su se rojile iznad glave, ili je o bilo van gogovsko spiralno sunce, možda dva sunca… Ujak mi je, tih dana, valjda za utehu, doneo neku skromnu igračku nalik na čudna kolica. Nikada kasnije nisam video takvo vozilo.
Sedamdeset godina kasnije, pokušavao sam da fragmente babine pripovesti povežem u slikovitu celinu, kao mozaik sećanja. Deda na slici je naravno sa sesirom, starim i iznošenim, jer je i spavao sa njim na glavi. Ujak je kao i uvek uljudan, pažljiv, druželjubiv i samilostan. Njegova mašna na pruge bila je poput vremenske trake koja nas sve povezuje. A sebe vidim, kao na jednoj izbledeloj fotografiji iz tog doba, sa nečim u rukama, nečim što možda zamenjuje trotinet. Vidim i svetle iskrice radosti, tuge, sna i jave – odraze sveta koji se tek otkriva preda mnom. Taj trenutak je, eto tu, zapečaćen u vremenu.
Goran Malic is a Serbian painter, photographer, writer, photography historian and documentary film director.
With works by Igor Antić, Erik Dietmann, Elis Eriksson, Max Ernst, Richard Long, Tetsumi Kudo, Kazimir Malevich, Henri Matisse, Joan Miró, Bruno Munari, Sarah Perry, Werner Pfeiffer, Martial Raysse, Carl Fredrik Reuterswärd, Ed Ruscha, Niki de Saint Phalle, Daniel Spoerri, Yves Tanguy, Toyen, Tristan Tzara and others.
With works by Igor Antić, Erik Dietmann, Elis Eriksson, Max Ernst, Richard Long, Tetsumi Kudo, Kazimir Malevich, Henri Matisse, Joan Miró, Bruno Munari, Sarah Perry, Werner Pfeiffer, Martial Raysse, Carl Fredrik Reuterswärd, Ed Ruscha, Niki de Saint Phalle, Daniel Spoerri, Yves Tanguy, Toyen, Tristan Tzara and others.
PRIČAM TI SLIKU (14).Avgust, godina 1983… Putovanje prema moru započelo je kao put ka Crnoj Gori, a nastavilo se sve do granica nepoznatog. Istovremeni poziv prijatelja iz daleke Dalmacije da svratim do njega mamio je poput toplog zagrljaja. Vozio sam fiću nesalomivog, koji nikada nije otkazao. Da mu nije bilo stalo do nekoliko litara benzina na sto kilometara i par krigli vode na svakih hiljadu, moglo bi se pomisliti da se kreće snagom čiste volje. Putovao sam s njim kroz čitavu Jugoslaviju i usred avgusta stigao u Bribir.Dalmacija, divlja i krševita. U dvorištu mog domaćina jedva poneki busen trave; ostatak je bilo kamenje, kamenje i još kamenja. Na kraju dvorišta mala ograda, naravno od kamenja, a unutra – tri kornjače… ili, gle!, proviruju još dve, sitnije, stidljivije. Prvi put sam video kornjače uživo, i nakon ručka sam opet bio s njima, uživajući u njihovom opuštenom životnom ritmu.Najveća, domaćin veli da se taj oklopljeni dasa zove Tiberije, uporno pokušava da naskoči na neku od dveju prisutnih dama: jednu što ćuti i sve trpi, ona je Livija, ili drugu, vrtirepku, koja se uvek izmiče, prigodno nazvanu Venus. Doznajem i imena one dve stidljivije: Luna i Iris. “Ooo, zanimljive li predstave…”, verovatno mi je lice sijalo od oduševljenja, pa primetih da me domaćica, mlada žena, s čuđenjem posmatra: “gle čovika, navodni umjetnik, a zapravo je animalni voajer.”Slika koja je u mom umu započela tada, dovršena je tek prošlog leta. Prijatno sećanje, kao neka vrsta tihe melodije koja odjekuje kroz vreme, na taj način je pronašlo svoj put do slikovitog završetka.Eto, takva behu ta vremena.
PRIČAM TI SLIKU (13).Dvorište mog ujaka Duje, na Dorćolu, dve poveće barake, u njima šest porodica privremenih Beogradjana, sakupljenih odasvud. Šest malih stanova, tzv. “partaja“ (soba-kujna, kupatila naravno nema, jedna česma na sred dvorišta, a o nužniku da se i ne govori, to je negde u komšiluku). U jednom stanu preko puta sama stanuje bučna komšinica Tofija, kako je sebe nazivala iz dentalno opravdanih razloga, a komšije su je oslovljavali sa Coca. A ona čudesna, luckasta, impulsivna, eksplodira za najmanju sitnicu, svima skreše sve po spisku, pa joj to bude malo nego potkači i nevine komšije. Uvek joj je neko drugi kriv za njene neuspehe. Svevek sa viklerima u kosi, kao modira se, sprema se nekud a nikad ne napušta dvorište. Pokatkad izađe sa kao kokoška velikim papagajem na glavi, on nije ara nego je Aga, a jadničak uplašen, čvrsto se uhvatio kandžama za raščupanu kosu a i za kraičak cvetno zelene marame. Coca, dimi li dimi, jedna još nije dogorela, a pali drugu dok treću stavlja iza uha. Uz to svima okolo, naročito pivopijama, docira da je jabuka zdrava: jedna jabuka dnevno i kao da nisi pušio tog dana, tralala… Oni okolo smeju se a imaju i čemu, jer Coca kašlje sto na sat, tu ni jabuke ne pomažu. Jadna, nije dugo izržala… na moj rođendan došao mi ujak Duja sa familijom, doneo rođendanski poklon, a i vest: ophrvana najgorom bolešću pluća na svetu, Coca se preselila u večna lovišta. Tad sam imao dvanest na trinaest godina, a sad imam 76. Ova slika-uspomena traje mi u svesti pola veka. Nekako iznenada došla je u san, a ujutru u skice, pa u linije, a evo sad i u boje.Eto, takva behu ta vremena.
